ЗА ТОЛЕРАНЦИЈУ
Први пут у Србији чућемо дело младог савременог афроамеричког композитора Карлоса Сајмона, номинованог за Греми награду и прве признате афроамеричке композиторке Флоренс Прајс, Концерт за клавир и оркестар, са младом британском звездом Џенибом Кане Мејсон. Сви заједно, уједињени, као успомена на нашу америчку турнеју 2014. године, изводимо и Сибелијусову Другу симфонију.
Номинован за награду Греми 2023. године, један од најтраженијих младих америчких композитора Карлос Сајмон (1986), пише остварења у распону од концертне музике за велике и мале ансамбле до филмских партитура, са утицајима џеза, госпела и неоромантизма. Као син афроамеричког свештеника, одрастао у породици у којој се слушао само госпел, Сајмон је изградио специфичан уметнички израз, дубоко укорењен у потрази за социјалном правдом и друштвеном и расном једнакошћу. Тренутно је резиденцијални композитор Кенеди центра за извођачке уметности у Вашингтону, а често компонује за Национални симфонијски оркестар и Националну оперу. Такође је на позицији председавајућег композитора Бостонског симфонијског оркестра, првог у 143 године дугој историји овог ансамбла. Његова дела поручују неки од највећих симфонијских оркестара САД-а, међу којима су Њујоршка и Детроитска филхармонија, Лосанђелеска опера, као и симфонијски оркестри Бостона и Филаделфије, и других.
Судбина сада побеђује (2020) инспирисана је цитатом из Илијаде који је у својој свесци 1815. године записао Лудвиг ван Бетовен.
Бетовен је настојао да превазиђе велики број препрека у животу, и да их победи, упркос свим својим слабостима (…) Који год је био разлог за употребу баш тог цитата, чини се да се на крају предао судбини. Судбина сада побеђује.
Користећи флуидну хармонску структуру другог става Бетовенове Седме симфоније, компоновао сам музичке сигнале који приказују непредвидљиву игру судбине (…) нервозни акорди у деоницама гудача, који се трансформишу у магловити облак покретних пасажа, осликавају неизвесност живота која лебди над нама… (К. Сајмон)
Дело је премијерно извео Филаделфија оркестар са Јаником Незе-Сегеном, 26. марта 2020. године, у филаделфијском Кимел центру.
Америчка композиторка, пијанисткиња, оргуљашица и професорка музике Флоренс Прајс (1887-1953) остала је забележена као прва Афроамериканка у историји чије се дело нашло на репертоару једног од најзначајнијих професионалних оркестара. У питању је Чикашки симфонијски оркестар, који је 1933. године извео композиторкину Прву симфонију. Прајс је написала преко 300 дела: четири симфоније, четири концертантна остварења, као и бројна хорска дела, соло песме, музику за камерне ансамбле и соло инструменте.
Рођена је и одрасла у Литл Року у држави Арканзас, где је засновала и сопствену породицу. Међутим, услед учесталих расних инцидената на том поднебљу, који су кулминирали линчовањем једног Афроамериканца 1927. године, Флоренс Прајс одлучује да се са породицом пресели у Чикаго, град за који се у највећој мери везује њена уметничка активност.
Иако је музичко образовање Флоренс Прајс углавном било засновано на европској традицији, њен стилски израз углавном почива на америчком идиому и открива њене јужњачке корене. Писала је пријемчивим музичким језиком, користећи звукове и атмосферу савременог урбаног друштва. Пошто је била посвећени верник, често је употребљавала музику афроамеричке цркве као материјал за своје аранжмане или инспирацију за стварање оригиналних дела.
Концерт за клавир и оркестар у једном ставу настао је 1933. године, а премијерно је изведен годину дана касније, на Чикашком музичком колеџу. Дело је убрзо заборављено, а оркестарске деонице разасуте на неколико страна. Тек 2009. године, поново су пронађене, делимично у композиторкиној напуштеној летњој кући, а делимично у једној аукцијској кући. Редакцију засновану на пронађеним фрагментима недавно је издао Г. Ширмер, покренувши читаву лавину извођења током протекле две године.
Симфонија бр. 2 у Де-дуру, оп. 43 финског композитора Јана Сибелијуса (1865-1957) настала је 1902. године, а први пут је исте године извела Хелсиншка филхармонија, под управом аутора. Након премијере, композитор је прерадио неке делове, па је симфонија у финалној верзији изведена у Стокхолму крајем 1903. године. У Финској, ово популарно дело је повезивано с борбом земље за независност, а често је називано и Симфонијом независности, с обзиром на то да је написана у време руских санкција према финском језику и култури. Херојски и оптимистични карактер првог и четвртог става били су управо оно што је финској јавности било потребно током руске репресије. О Сибелијусовој реакцији на ове коментаре много се говорило: неки су тврдили да није имао намеру да пошаље било какву патриотску поруку, док су други веровали да је дело писао мислећи управо на независност финске нације. Прво јавно извођење Симфоније бр. 2 позиционирало је Сибелијуса као националног хероја, а композиција је убрзо с великим успехом изведена и у иностранству.
У складу са Сибелијусовом филозофијом о уметности симфоније, дело готово органски израста из једног мотива који се појављује на самом почетку. Овај иницијални мотив, који се у различитим видовима појављује током читаве симфоније и представља основу за највећи део мотивског материјала композиције, формира и грандиозну драмску тему финала. Симфонија бр. 2, иначе најпопуларнија и најчешће снимана од свих седам Сибелијусових симфонија, не осликава словенску атмосферу карактеристичну за прву симфонију, већ је ближа европским музичким узорима. Тако се аутор и стилски и формално полако удаљава од традиције Чајковског и приближава Брамсовом симфонизму.
мр Aсја Радоњић